Приглашаем литераторов и сочувствующих!
Вы не зашли.
Дом сгорел, и пашни опустели,
Род погиб, и вырезано стадо.
У костра ищу себе постели
И дрожу в объятьях снегопада
На уклоне.
В мире этом призрачном и диком
Ни души — лишь дым и тьма сырая.
Иволга меня встречает криком,
Светлячок мерцает, умирая
На ладони.
Напоследок яростно завою,
Отчий край окину горьким взглядом,
И уйду дорогой щебневою,
Бесприютный, в старом и помятом
Балахоне.
Владимир Јагличић
Бескућник
Дом се сруши, њиве сјаловише,
род изгибе. И стока се затре.
Сам остадох, да ме бију кише,
да се грејем крај угасле ватре
на пустама.
Буја коров, утрина и угар,
нигде људи у аветном миру.
Кроз мрклину поздравља ме вуга,
залутали свици ми умиру
на рукама.
Још да једном погледам опако,
да заурлам снагом задњег крика.
Па да кренем прашњавим сокаком
са самотном песмом бескућника
на уснама.
1985
Перевод сделан по просьбе автора.
Неактивен
Юрий, мне понравилось! Надеюсь, и Владимир доволен.
Неактивен
Спасибо, Олег!
Владимир говорит, что доволен.
Неактивен